Латински језик , Латиница Латински језик , Индоевропски језик у италској групи и предак модерном Романски језици .
Латински натпис Латински натпис у Колосеуму, Рим, 5. век. Вкнигхт94
Изворно су говориле мале групе људи који живе дуж доњег дела Река Тибер , Латински се ширио порастом римске политичке моћи, најпре у целом свету Италија а затим широм већег дела западне и јужне Европе и централног и западног медитеранског приобалног дела Африке. Савремени романски језици развили су се из говорног латинског у различитим деловима Римског царства. Током Средњи век и до релативно новијег доба, латиница је била језик који се највише користио на Западу у научне и књижевне сврхе. До последњег дела 20. века његова употреба била је потребна у литургији римокатолички Црква.
Најстарији пример латинског постојећи , можда датира из 7. векабце, састоји се од натписа од четири речи у Грчки ликови на фибули или огртачу. Показује очување пуних самогласника у ненаглашеним слоговима - за разлику од језика у каснијим временима, који је смањио самогласнике. Рани латински језик имао је нагласак на првом слогу речи, за разлику од латиничног републичког и царског периода, у којем је акценат падао на следећи или други до последњег слога речи.
Латински језик класичног периода имао је шест редовно употребљаваних случајева у деклинацији именица и придева (номинатив, вокатив, генитив, датив, акузатив, аблатив), са траговима локативног падежа у неким деклинационим класама именица. Осим и- класе деклинације матичног и сугласничког стабла, које комбинује у једну групу (наведене у граматика књиге као трећа деклинација), латиница је задржала различиту већину деклинационих класа наслеђених из индоевропске.
Током класичног периода биле су у употреби најмање три врсте латинског: класични писани латински, класични ораторијски латински и обични разговорни Латиница коју користи просечни говорник језика. Говорни латински језик наставио је да се мења и све се више одвајао од класичних норми у граматици, изговору и речнику. Током класичног и непосредног посткласичног периода, бројни натписи пружају главни извор говорног латинског, али након 3. векаово, написани су многи текстови у популарном стилу, који се обично називају вулгарном латиницом. Писци попут Светог Јеронима и Светог Августина, међутим, крајем 4. и почетком 5. века, писали су добар књижевни каснолатински језик.
Накнадни развој латинског настављен је на два начина. Прво, језик се развио на основу локалних говорних облика и еволуирао је у савремене романске језике и дијалекти . Друго, језик се наставио у више или мање стандардизованом облику током целог средњег века као језик религије и науке; у овом облику је имао велики утицај на развој западноевропских језика.
Доказе о изговору класичне латинице често је тешко протумачити. Правопис је конвенционализован, а коментари граматичара немају јасноћу, тако да је у значајној мери неопходно екстраполирати из каснијих збивања у романси како би је описао.
Најважнији од двосмислености носи на латинској интонацији и акцентуацији. Начин на који су се самогласници развили у праисторијској латиници сугерише могућност наглашавања нагласка на првом слогу сваке речи; у каснијим временима, међутим, акценат је пао на претпоследњи слога или, када је ово имало малу количину, на претпоследњем. Природа овог акцента жестоко се спори: чини се да савремени граматичари сугеришу да је то био музички, тонски акценат, а не нагласак. Неки научници, међутим, тврде да су латинични граматичари само ропски имитирали своје грчке колеге и да повезивање латинског акцента са дужином самогласника чини мало вероватним да је такав акценат био тонски. Вероватно је то био нагласак лаганог стреса који је обично праћен порастом висине тона; у каснијој латиници, докази сугеришу да је стрес постао тежи.
Систем слог количина, повезана са оном од самогласник дужине, мора да је класичном латинском језику дао препознатљив акустични карактер. Широко говорећи, лагани слог се завршавао кратким самогласником, а тежак слог дугим самогласником (или дифтонгом) или сугласником. Разлика се мора донекле одражавати у касном латинском или раној романској, јер су се, чак и након што се систем дужине самогласника изгубио, лаган или отворен, слогови често развијали на другачији начин од тешких или затворених слогова.
Будући да се систем дужине самогласника изгубио након класичног периода, није са сигурношћу познато како су се самогласници изговарали у том периоду; али, због каснијег развоја у романском, претпоставка је да су разлике у дужини самогласника повезане и са квалитативним разликама, јер су кратки самогласници били отворенији или лабавији од дугих самогласника. Стандардни правопис није правио разлику између дугих и кратких самогласника, иако су се у раним временима покушавали разни уређаји да то исправе. На крају Римске Републике такозвани врх (један облик је помало личио на хамзу [ʾ]) често се користио за обележавање дугог самогласника, али је овај знак у царска времена замењен акутни акценат (' ). У класичној латиници систем дужине био је основна карактеристика стиха, чак и популарног стиха, а грешке у дужини самогласника сматрале су се варварским. У каснија времена, међутим, многи песници очигледно нису били у стању да се прилагоде захтевима класичне прозодије и критиковани су јер допуштају да акценат замени разлике у дужини.
Поред дугих самогласника а, е, и, о, у и кратке самогласнике а, е, и, о, у образовани говор током класичног периода такође је користио предњи заобљени самогласник, звук преузет из грчког упсилона и изговаран прилично попут француског у (симболизује И. у Међународна фонетска абецеда —ИПА) у речима позајмљеним из грчког; у народном говору се ово вероватно изговарало као латински у , мада у каснијим временима и је понекад био замењен. Неутрални самогласник се вероватно користио у неким неакцентованим слогима и писао се у или и ( Најбољи, најбољи „Најбоље“), али је потоње приказивање постало стандардно. Дуго е , од раније Не , вероватно се потпуно стопила са и до класичног периода. Класични изговор такође је користио неке дифтонги изговарају образовани Римљани колико год се пишу, нарочито ае (раније аи ), изговорено можда као отворено е у рустикалном говору, у (рустикално отворено о ), и ое (раније Хеј! , Касни латински е ).
Класични латински сугласнички систем вероватно је укључивао низ лабијалних звукова (произведених уснама) / п б м ф / и вероватно / в /; зубна или алвеоларна серија (произведена језиком уз предње зубе или алвеоларни гребен иза горњих предњих зуба) / т д н с л / и могуће / р /; веларна серија (произведена језиком који се приближава или додирује велум или меко непце) / к г / и можда / ŋ /; и лабиовеларни низ (изговара се са заобљеним уснама) / кугу/. Написан је звук / к / ц , и / ку/ и / гу/ су написани ку и гу , редом.
Од ових, / ку/ и / гу/ вероватно су били једноструки лабијализовани веларни сугласници, а не грозди, јер не чине тежак слог; / гу/ јавља се тек након / н /, тако да се о његовом статусу појединачног сугласника могу само нагађати. Звук који представљају нг (изговара се као на енглеском певати и представљени у ИПА / ŋ /), писмено нг или гн , можда није имао фонемски статус (упркос пару доза / агнус „Година“ / „јагње“, у којој се / ŋ / може сматрати позиционом варијантом / г /). Латинско писмо ф вероватно представљен класичним временом, лабиодентални звук изговорен доњом усном која додирује горње предње зубе попут његовог енглеског еквивалента, али раније је то могао бити билабијал (изговара се док се две усне додирују или приближавају једна другој). Такозвани сугласник и и у вероватно нису били истински сугласници већ полугласници без трења; Романтични докази сугеришу да су касније постали непчани фрикатив, / ј / (изговара се додиривањем језика или приближавањем тврдом непцу и са непотпуним затварањем) и билабијални фрикатив, / β / (изговара се вибрацијом усана и непотпуним затварањем), али за то нема сугестије током класичног периода. Неки романски научници сугеришу да је латински с имао изговор попут са у савременој кастиљанској (са врхом, а не сечивом, подигнутим иза зуба, дајући отисак који липи); у раном латинском је често био ослабљен у коначном положају, карактеристика која такође карактерише источне романске језике. Тхе р је вероватно био тренирка језика током класичног периода, али постоје ранији докази да је у неким положајима то могло бити фрикативно или клапно. Постојале су две врсте л , веларни и непчани (мекани, након којих следи и ).
Носни сугласници су вероватно били слаби артикулисано на неким положајима, посебно медијски пре с и у крајњем положају; вероватно је њихов медијални или коначни положај резултирао пуком назализацијом претходног самогласника.
Поред приказаних сугласника, образовани римски говорници су вероватно користили низ безгласних усисаних заустављања, написаних пх, тх, гл , изворно позајмљене из грчких речи, али се јављају и у домаћим речима ( Лепа 'Лепа,' лацрима „Сузе“ тријумф ‘Тријумф’ итд.) С краја ИИ векабце.
Још један звук без гласа, / х /, изговарали су само образовани говорници чак и у класичном периоду, а референце на његов губитак у вулгарном говору су честе.
Сугласници написани двоструко у класичном периоду вероватно су били толико изражени (прављена је разлика, на пример, између чмар ‘Старица’ и доза ‘Година’). Кад сугласник и појављивао интервокално, у говору је увек био удвостручен. Пре 2. векабце, геминација сугласника (удвостручавање звукова) није била приказана у правопису, али је вероватно била актуелна у говору. Источни романски језици, у целини, задржали су латинске двоструке сугласнике (као у италијанском), док су их западни језици често поједноставили.
Латински језик смањио је број индоевропских именица са осам на шест уврштавањем социјативно-инструменталног (који указује на средство или средство) и, осим изолованих облика, локатива (који указује на место или место где) у аблативни падеж (првобитно указујући на односи раздвајања и извора). Двоброј је изгубљен, а пета именска деклинација развијена је од а хетерогена збирка именица. Вероватно је пре романског периода број случајева даље смањен (у старофранцуском су постојала два - номинатив, који се користи за субјекат глагола, и коси, који се користи за све остале функције - и Румунски данас има два, номинатив-акузатив, који се користи за субјекат и непосредни објекат глагола, и генитив-датив, који се користе за означавање поседовања и индиректни објекат глагола), а речи четврте и пете деклинације апсорбоване су у остала тројица или изгубљена.
Међу глаголским облицима, комбиновани су индоевропски аорист (који означава једноставну појаву радње без позивања на трајање или завршетак) и перфекат (означава радњу или стање завршено у време изговора или у време о коме се говори) и коњунктив ( изражавање идеја супротно чињеницама) и оптативни (изражавање жеље или наде) спојени су да би се формирало субјунктивно расположење. Нова напет облици који су се развили били су будућност у - бо и несавршени у - бам ; пасивно у - р , такође пронађен у келтском и тохарском, такође је развијен. Нова једињење пасивна времена су настала са перфектом партиципа и то „Бити“ (нпр. је учитан ‘Он, она, било је оптерећено’) - таква сложена времена развила су се даље у романском. Генерално, морфологија класичног периода био је кодификован и колебљиви облици су били чврсто фиксирани. У синтакса , такође, ранија слобода је била ограничена; дакле, употреба акузатива и инфинитива у индиректни говор (индиректни дискурс) постао обавезан и фин дискриминација био потребан у употреби коњунктива. Тамо где су ранији писци могли да користе предлошке фразе, класични аутори су више волели голе облике номиналних падежа као оштрије и тачније. Сложене реченице са суптилном употребом дистинктивних везника биле су одлика класичног језика, а ефикасно се поигравало могућностима које нуди флексибилни редослед речи.
У посткласичној ери цицеронски стил сматрали су напорним и досадним, а епиграматски компримовани стил преферирали су такви писци као Сенека и Тацит. Истовремено и мало касније, флоридно бујно писање - често звано афричко - ушло је у моду, што је нарочито показао Апулеј (2. веково). Имитација класичних и посткласичних модела наставила се чак и у 6. веку, а чини се да их је било континуитет књижевне традиције неко време након пада Западног римског царства.
шта су незнабошци у Библији
Раст царства проширио се римским културе широм већег дела Европе и северне Африке. У свим областима, чак и у предстражама, није продирао само груби језик легија, већ и, чини се, фине суптилности вергилијанског стиха и цицеронске прозе. Истраживања крајем 20. века сугерисала су да је, на пример, у Британији романизација била распрострањенија и дубља него што се до сада сумњало и да су добростојећи Британци у колонизованој регији били темељно прожети римским вредностима. Тешко је рећи докле су ови цурили до обичног народа. Будући да је латиница у Британији замрла, често се сматра да ју је користила само елита, али неки сугеришу да је то резултат масовног клања римских Британаца. Међутим, вероватније је да образац англосаксонских насеља није био у сукобу са романо-келтским и да су се ови постепено апсорбовали у ново друштво.
