Занос

Занос , у Хришћанство , есхатолошко (забринуто за последње ствари и Време завршетка) веровање да ће се и живи и мртви верници попети на небо да се сретну Исус Христ при Другом доласку (Парусија).

Веровање у Занос произишло је из ишчекивања да ће се Исус вратити да би искупио све чланове цркве. Термин занос међутим, нигде се не појављује у Новом завету. У свом првом писму Солуњанима, Апостол Павле написао да ће Господ сићи ​​с неба и да ће трубачки зов претходити васкрсавању мртвих у Христу (4,16). Након тога, ми који смо још живи и који смо остали биће сустигнути (на латинском, рапиС , стандардни превод Павловог изворног грчког језика Коине) заједно са њима на облацима у сусрет Господу у ваздуху (4:17). Синоптичка јеванђеља (Марко, Матеј и Лука) помињу Исусов повратак на земљу са неба; нпр. Јеванђеље по Марку наводи Исуса како је прорекао ’долазак у облацима’ са великом снагом и славом (13:26).

Веровање у Занос често је повезано са веровањем у дословни долазак миленијума, 1.000 година владавине Исуса Христа након његовог повратка, као што је поменуто у 20. поглављу Откривење Јовану (позната и као Књига Откривења), мада постоје и миленијумска тумачења веровања која одбацују тај појам. Такође постоји подела међу пред-трибулационистима, који верују да ће се Усхићење догодити пре периода невоља на земљи поменутог у Данијелу (12: 1) и Матеју (24:21) и који претходи крају, и пост-трибулационистима, онима који верују да ће доћи након тог периода. Коначно, диспензационализам, идеја да Бог периодично улази у нову завет са својим народом, имао је одређени утицај на веровање, утолико што неки верници у Узнесењу себе сматрају диспензионистима.

Заједно са Павловим посланицама и Откривењу Јовану, апокалиптична литература и миленијалистичко размишљање већ дуго задржавају хришћанску машту, чак и када су различито тумачене или - у случају миленијализма - чак и одбачене од неких главних личности у историји хришћанске теологије . Покрет из 16. века тзв Футуризам , који је изложио језуит Францисцо Рибера, нагласио је будуће испуњење пророчанство краја како је поменуто у Светом писму и са успоном Антихриста и са Христовим повратком. Још један историјски догађај чије су идеје могле утицати на каснију еволуцију идеје било је оснивање колоније Массацхусеттс Баи од стране Пуританаца који су желели да саграде Град на брду у ишчекивању Другог доласка. Еванђеоска жестина Великог буђења (почетак 18. века) и Другог Великог буђења (крај 18. до почетка 19. века) у Сједињеним Државама широко је промовисала идеје о миленијуму, о новом дељењу и о скорашњем Христовом повратку. Најпознатији од таквих мислилаца био је Вилијам Милер, чије је предвиђање да ће се Други долазак догодити 1843. године инспирисало накнадно формирање адвентистичких цркава.

Идеја Узнесења опстајала је током остатка 19. века и током 20. века, стичући популарност међу неким еванђеоским и фундаменталистичким хришћанима, као и међу неким другим хришћанским, па чак и нехришћанским новим верским покретима. Током Хладни рат , између Сједињених Држава и Совјетског Савеза, посебно како је опасност од нуклеарног рата расла, пророчанства о Рапту су добила на валути. Крајем 20. и почетком 21. века идеја је била истакнута у популарности културе , делом и због миленијумске жестине која се појавила како се ближила 2000. година. Такозвани Цхицк Пампхлетс (илустровани трактати чији је аутор еванђелист Јацк Цхицк) и роман Лефт Бехинд (1995–2007) и филмска франшиза били су два примера те појаве. У међувремену, пророчанства о Крајњем времену која промовишу одређени датум Узнесења - нарочито два датума у ​​2011. години која је предвидео амерички еванђелиста Харолд Цампинг - множила су се.