Умерена шума , вегетацијски тип са мање или више континуираним крошњама широколисних стабала. Такве шуме се јављају између приближно 25 ° и 50 ° географске ширине на обе хемисфере. Према поларним регионима сврставају се у бореалне шуме, у којима доминирају зимзелени четинари, тако да мешовите шуме које садрже и листопадно и четинарско дрвеће заузимају средња подручја. Покривајући приближно 10 милиона квадратних километара (око 3,9 милиона квадратних миља) копненог подручја Земље, умерене шуме обично се класификују у две главне групе: листопадне и зимзелене.
умерена дистрибуција шума Широм света дистрибуција умерених шума. Енцицлопӕдиа Британница, Инц.
Листопадне шуме налазе се у регионима северне хемисфере која имају влажна, топла лета и ледене зиме - првенствено у источној Северној Америци, источној Азији и западној Европи. Супротно томе, зимзелене шуме - изузев бореалних шума, које су покривене Бореал шума —Типично расте у областима са благим зимама, готово без мраза. Они спадају у две поткатегорије - шуме широког лишћа и склерофилне шуме. (Склерофилна вегетација има мале, тврде, густе листове.) Први расту у регионима који имају поуздано велике кише током целе године; последње се јављају у областима са нижим, нестабилнијим падавинама. Шуме широког лишћа доминирају природном вегетацијом Новог Зеланда; значајно су заступљени у Јужној Америци, источној Аустралији, јужној Кини, Кореји и Јапану; а јављају се у слабије развијеном облику у малим областима југоисточне Северне Америке и јужне Африке. Склерофилне шуме се јављају нарочито у Аустралији и у медитеранском региону.
дрвеће, листопадно и четинарско истакнуте структурне разлике између четинарског и лишћарског дрвећа. Енцицлопӕдиа Британница, Инц.
Умерене шуме настале су током периода захлађења светске климе који је започео почетком кенозојске ере (пре 65,5 милиона година). Како се глобална клима хладила, климатски градијенти су се повећавали са повећањем географске ширине, а подручја са врућом, влажном климом постала су ограничена на екваторијалне регионе. На умереним географским ширинама, клима је постајала све хладнија, сувља и сезонскија. Многе биљне лозе које нису могле да се прилагоде новим условима су изумрле, али друге су еволуирале као одговор на климатске промене, на крају доминирајући у новим умереним шумама. У подручјима која су се најмање разликовала од некадашњих тропских средина - где сада расту умерене зимзелене шуме - највећи број биљних и животињских врста преживео је у облицима најсличнијим оним код њихових тропских предака. Тамо где су услови остали релативно влажни, али су зими температуре падале, листопадно дрвеће је еволуирало из зимзелена прашума предака. У подручјима која су постала много сувија - мада не у оној мери у којој је био развој дрвећа инхибиран а само шипражје или пустиња окружења су фаворизовани - еволуирала су склерофилна стабла.
Током брзих климатских флуктуација у последња два милиона година у којима су се услови смењивали између сувих, хладних глацијалних стања - леденог доба неких северних умерених региона - и топлијих влажних интерглацијалних интервала, врсте дрвећа умерених шума морале су више пута мигрирати да би остале унутар климе погодне за њихов опстанак. Таква миграција извршена је распршивањем семена, а предност су имала дрвећа која су могла да растуре своје семе. У северноамеричким и европским регионима где је развој ледене плоче током леденичких интервала био најопсежнији, раздаљине које су морале бити прешао били највећи, а многе врсте су једноставно изумрле. Изумирања су се догодила не само тамо где су миграцијске дистанце биле велике, већ и тамо где су планине или мора представљале препреке за ширење, као у јужној Европи. Тако су многа дрвећа која су раније била део европских умерених шума изумрла у цветно сиромашним шумским регионима западне Европе и ограничена су на мала уточишта као што су Балкан и Кавказ. На пример, буцкеие ( Аесцулус ) и слатка гума ( Ликуидамбар ) су два стабла која се више не јављају природно у већини делова Европе, а која су нестала током климатских превирања у последња два милиона година.
Људске активности су имале изражене ефекте на природу и обим савремених умерених шума. Већ пре 8.000 година, већина склерофилних шума медитеранског региона била је посечена за дрво или искрчена како би се створило простора за пољопривредне потраге. Пре 4.000 година у Кини је исти поступак довео до уклањања већине широколисних и листопадних шума. У Европи од пре 500 година изворне листопадне шуме су нестале, мада их се у бајковитим причама и другом фолклору памти као дубоку, дивљу шуму у којој су се деца и принцезе изгубила и у којој су живели патуљци и дивље животиње.
Листопадне шуме Северне Америке готово су у потпуности искрчене до краја 19. века. Аустралија и Нови Зеланд доживели сличну сечу шума отприлике у исто време, иако су раније активности предевропских народа имале значајне последице. Карактер аустралијских склерофилних шума променио се као одговор на више од 38.000 година паљења Абориџина, а распон ових шума проширен је на штету шума широког лишћа. На Новом Зеланду је око половине пошумљеног подручја, које је претходно покривало готово целу земљу, уништено ватром коју су на острво донели полинезијски становници који су стигли хиљаду година пре Европљана.
